U društvu učitelja

Оmram Mihael Ajvanhov

U drUštvUUčitelja

OMRAM MIHAEL AJVANHOV(Delovi autobiografije 2)

Beograd2016.

Naslov originala:Auprès du Maître - Eléments d’autobiographie 2

Omraam Mikhaël Aïvanhov

© Copyright na prevod za Srbiju:Editions Prosveta SA

Izdavač:Babun & Editions Prosveta SA

Prevod: Ivana Živković Maslačak

Lektura i korektura: Nada Škondrić

Štampa:Bubanj štampa

Prvo izdanjeBeograd 2016.

ISBN 978- 86-83737-93-2

SADRŽAJ

•

Predgovor 7

1. Zadivljenost susretom 9

2. Prorok nasuprot crkvama 22

3. U jasnosti duhovnog sveta 36

4. Zvali su me večiti student 54

5. Izgrev u Sofiji 85

6. Prve pouke o planini: Vitoša 92

7. Šta znači imati učitelja? 98

8. Učitelj i učenik tkaju zajedno niti života 114

9. Zagonetke za odgonetanje 122

10. U Trnovu 138

11. Nastavi da radiš u tri sveta 152

12.Tamo gde ljudi žive kao braća 169

13. Leto u planinama Rile 190

14. U carstvu žive prirode 214

15. U alhemijskoj pećnici 229

16. Ti si stvoren da radiš sa ženama 241

17.„Ja posedujem dragi kamen neprocenjive vrednosti“ 249

Napomene 261

Navodi iz Biblije 268

7

Kao što je bilo najavljeno u prvom tomu „Postati živa knjiga“, ovaj drugi deo auto bio grafije Omrama Mihaela Ajvanhova se bavi periodom od 1917. godi-ne kada je sreo uči te lja Petra Danova, do 1937. kada je napustio Bugarsku da bi se nastanio u Francuskoj.

9

1

Zadivljenost susretom

•

Kakav bi bio moj život da sa sedamnaest godina nisam sreo učitelja Pet­ra Danova? I da li bih imao samo jedan život?

Proveo sam detinjstvo u nekoj vrsti magle, kao da se još nisam inkarni­rao. Moglo je da se pomisli – neki su bar u to verovali – da sam bio pomalo mentalno zaostao. Iznenada, u mojoj devetoj godini, jedan snažni potres je doprineo da uđem u sebe: smrt moga oca. Bi lo je to strašno osvešćivanje. Po­tom u šesnaestoj godini, jedna vrsta groma iz vedra ne ba je učinila da posta­nem vlasnik ona tri boravišta koja postoje u svakom ljudskom biću – uma, srca i volje.1* Najzad, u mojoj osamnaestoj godini, učitelj Petar Danov se po ja vio u mom životu i od tog trenutka ja sam počeo da postajem zaista ja.

Kada sam sreo učitelja, nisam imao potrebu da mi on dokazuje stvar­nost duše i duha, niti da mi pokazuje koliko je ona superiornija od stvar­nosti fizičkog sveta: došao sam na Zemlju sa tim ubeđenjem, nosio sam ga u sebi ne znam od kada. Ali bio sam veoma mlad i bilo mi je potrebno vođstvo, kako mi se ne bi dogodilo da u žaru i nestrpljenju istražim tu be­skrajnu oblast koja me je neodoljivo privlačila, i tako sebi spržim krila. Ni­sam znao za meru i pot pirivao sam u sebi vatru koja me je uništavala. Pro­vodio sam dane u čitanju, a naročito radeći vežbe koncentracije, meditaci­je i napuštanja tela, u kojima sam uludo trošio energiju. Povremeno sam bio svestan opasnosti kojima sam se izlagao, no to me nije zaustavljalo. A kako bi i moglo da me zaustavi kada sam svaki put imao osećaj da otkri­vam neki deo sveta koji mi je pripadao u jednoj davnoj prošlosti, sveta u kome je duh svemoćan?

1* Vidi Postati živa knjiga. Elementi autobiografije 1, poglavlje V: „Iskustvo vatre.“

10

Najvažniji događaji našeg života se često predstavljaju kao prividno slu­čajni sled okolnosti. Kakva ih to inteligencija tako čudesno uređuje? Do­rastao sam za služenje vojske i trebalo je da odem do Sofije radi određene procedure. Pre nego što sam se ukrcao na voz da se vratim za Varnu, svra­tio sam do jedne knjižare. U to vreme je objavljivano mnogo duhovne lite­rature prevedene sa engleskog, francuskog, ruskog, i ja sam bio radoznao da vidim nova izdanja. Tada mi je knjižar preporučio nekoliko brošura jed­nog bugarskog autora, koji mi je bio sasvim nepoznat: Petra Danova.2* Po povratku iz Varne, bacio sam se na proučavanje tih brošura, i to je za me­ne bilo pravo otkriće. Otkrio sam reči koje nisu ličile ni na šta što sam do tada pročitao. Nešto se probudilo u meni i osetio sam da je to moj put. Od tog trenutka, ništa više nije bilo važno.

Živeo sam tada sa porodicom u jednoj prilično trošnoj kući u turskoj četvrti Varne. Imao sam sasvim malu sobu koju sam nastojao da održa­vam čistom i urednom. Na zidovima koje sam stalno iznova bojio, okačio sam geometrijske figure i kako sam bio počeo da eksperimentišem sa bo­jama, obojio sam i prozorska stakla: nekoliko dana su bila crvena, neko­liko dana narandžasta, nekoliko dana žuta, itd. Na stolu koji sam pokrio malim ćilimom, takođe sam postavio nekoliko simboličkih predmeta koji su me povezivali sa večnim istinama. Ali naročito sam bi srećan što sam, uprkos malom prostoru, uspeo da postavim jednu naslonjaču na kojoj ni­ko, pa čak ni ja nisam imao pravo da sedim. Za koga je bila ta fotelja? Ni­sam imao nikakvu predstavu o tome. A ipak duboko u sebi sam znao da je ona sačuvana za jednoga glasnika svetlosti. Kako sam se samo iznenadio kada sam saznao da je učitelj, nekoliko godina ranije stanovao u jednoj ku­ći na manje od sto metara od nas! Često sam, dakle, prolazio pored te ku­će. Da li sam osećao njegovo prisustvo? Ili sam mu čuvao tu fotelju pošto sam intuitivno osećao da ću ga sresti?

Onda je u gradu počela da se širi vest ... Petar Danov je sada u Varni.3* Sveštenstvo pra vo slavne crkve, koga su njegove ideje uznemiravale, odlu­čilo je da kod vlade izdejstvuje da on napusti Sofiju gde je živeo nekoliko godina. Pošto sam još bio veoma slab usled bolesti koja me je nedeljama držala između života i smrti, nisam se usuđivao da odem do njega u sta nju u kome sam bio. Ali čim mi bude malo bolje...

2* Vidi: Postati živa knjiga. Elementi autobiografije 1, poglavlje VIII: „Susret sa učiteljem Petrom Danovom“3* Avgust, 1917.

11

Dakle, jednoga dana kada sam izašao da bih malo prošetao po Varni, video sam kako se približava jedan čovek koji je odmah privukao moju paž nju. Bio je vrlo jednostavno obučen, i uprkos bradi delovao mlado. Ali njegovo lice je bilo prožeto ozbiljnošću i takvom otmenošću, da sam od­mah pomislio: „To je on!“ Video sam u svom životu mnogo lepih lica, ali nijedno nije na mene ostavilo takav utisak kao njegovo, nijedno nije tako snažno delovalo na mene. Prošao je brzo, koračajući onako kako je samo on znao. Srce mi je tako snažno udaralo i sam osećao da je došao trenutak da ga upoznam. Ras pitao sam se i on je prihvatio da me primi.

Kada sam prvi put otišao da ga posetim u hotel „London“ u kome je boravio, jedna od njegovih sekretarica je došla da mi otvori i predstavila me učitelju. Pre mog dolaska on je bio zauzet komponovanjem muzike za pesmu „Ще се развеселя“ prateći na violini sestru koja je pevala. Tada ni­sam znao da je on učio muziku i da svira violinu... A ja sam, još od detinj­stva sanjao da sviram taj instrument! Pošto me je pozdravio, reče mi: „Vi ćete pevati sa nama.“ Bio sam pod tako dubokim utiskom, da sam jedva mogao da pustim glas. Posmatrao sam kako izvlači tonove na svojoj violi­ni: na celom licu su se mogli prepoznati znaci snažnog unutrašnjeg živo­ta. Melodija se malo po malo razvijala, dok smo mi uvek iznova poči njali... Bilo je divno!

„Ще се развеселя“ je prva učiteljeva pesma koju sam čuo i pevao dok je on komponovao muziku na stihove iz knjige proroka Isaije:

„Veoma ću se radovati u Gospodu I duša će se moja veseliti u Bogu mojem, jer me obuče u haljine spasenja i plaštom pravde ogrte me, kao kad ženik namjesti nakit i kao kad se nevesta uresi uresom svojim.“1

Iako su ove reči pune radosti, melodija i ritam ove pesme su prože­ti ozbiljnošću.

Pevali smo oko pola sata, a onda je učitelj želeo da zna da li imam pita­nja. Pre nego što sam ga sreo, mnogo sam vežbao da bih razvio izvesne psihičke sposobnosti, a naročito vidovitost. Vidljivi svet nije bio dovoljan da zadovolji moju radoznalost, hteo sam da znam šta se dešavalo izvan njega, ali uprkos naporima koje sam ulagao rezultati koje sam postigao su

12

za mene bili nedovoljni. Rekao sam mu to i zamolio ga da me posavetuje. Očekivao sam naravno da mi otkrije nekoliko velikih tajni i da mi prepo­ruči teške vežbe. Kako sam se iznenadio kad mi je sasvim jednostavno, re­kao: „Postaje se vidovit uz pomoć ljubavi.“ Da, kakvo iznenađe nje, i kak­vo razočarenje takođe! Posavetovao me je da napustim sve metode koje sam do tada koristio i čiju opasnost nisam mogao da procenim.

Ljubav koja rađa vidovitost... Priznajem da u početku nisam shvatio: bio sam mlad, i ono što sam oko sebe video me je pre navodilo na pomisao da ljubav čini slepim. Ali iako nisam razumeo, ozbiljno sam shvatio taj odgo­vor. I sada, ne samo da verujem da ljubav, duhovna ljubav čini ljude vido­vitim, već da samo ona donosi pravu vidovitost.

* * *

Bio sam tada u nezgodnom mladalačkom dobu, nisam hteo da slušam ni­čije savete, često čak ni savete moje majke koju sam ipak veoma voleo i poštovao. A ipak bio sam svestan da moj sud možda nije najbolji i deša­valo mi se da sumnjam. Govorio sam sebi: „Činjenica što ti misliš tako i tako, ne dokazuje da imaš pravo. Nije dovoljno što ti tako misliš. Ali ka­ko znati pravu istinu?“ Kada sam sreo učitelja, osetio sam istog trenutka u njemu takav prirodni autoritet, da nisam mogao drugačije nego da pri­hvatim njegov sud, njegova gledišta, njegova merila i da sledim njegove savete čak i kada to nije odgovaralo onome što ja mislim ili želim. Ličio sam tada na mornara izgubljenog na otovorenom moru bez kompasa, ko­ji ne zna kojim pravcem da krene da bi stigao u luku. Zato je jedna od pr­vih stvari koje sam mu rekao bila: „Vodite me“. Kako da mi se ne namet­ne njegova nadmoćnost?

Nikada nisam sebe smatrao posebno mudrim i pametnim, ali ako se mudrost i inteligencija jednog bića otkrivaju izborima koje pravi u životu, u tom slučaju, birajući Petra Danova kao uzor i vođu, bio sam i mudar i pametan. Ipak tolika bića koja su posedovala značajne intelektualne, mo­ralne i umetničke sposobnosti nisu ništa posebno postigla, jer nisu umela da prepoznaju onoga koji može da im pomogne da se razviju! Tužno je vi­deti koliko je izuzetno talentovanih muškaraca i žena upropastilo svoj ži­vot, pošto nisu bili vođeni. Uvek je bolje biti malo manje nadaren, ali ima­ti dobro vođstvo.

13

Kada sam ga napustio na kraju prve posete, učitelj me je pozvao da ponovo dođem. Još uvek nisam mogao da izrazim rečima ono što sam osećao. Bilo je to kao da se rađa sunce: oblaci su se razilazili, nova svet­lost je prodirala u mene, brišući moje patnje i strahove. Sve je treperilo i pevalo u mom srcu kao prvog dana proleća. Posećivao sam ga dakle na­dalje u njegovom hotelu i prisustvovao predavanjima koje je držao. Ali ubedljivije i rečitije od onoga što je govorio bio je život koji je isijavao iz njega, jedno zračenje, dašak čistog vazduha koji je obasjavao i pročišća­vao moj sopstveni život.

Kod jednog veoma duhovnog bića, nije najupadljivije savršenstvo cr­ta lica. Kakve god da su crte, njegova prava lepota je u svetlosti, u svemu što isijava iz njega. Čak i kad je učitelj ćutao, čitavo njegovo biće je govo­rilo; a kada je govorio, čitavo njegovo biće je naglašavalo njegove reči. On je za mene bio knjiga, najbolja knjiga, živa knjiga. Jer, potrebne su nam žive knji ge; one druge, kada ih pročitamo, stavljamo ih na police gde ih zabora­vljamo. Nasuprot tome, žive knjige je nemoguće zaboraviti, one nas stalno podse ćaju na sebe. Tako sam počeo da shvatam razliku između intelektu­alnog i živog znanja. Ista kao između mirisa papira i svežeg hleba. Otkrio sam postojanje učenja Petra Danova zahvaljujući nekolicini brošura koje mi je preporučio knjižar iz Sofije, ali ako sam želeo da postanem i ostanem njegov učenik, bilo je to zato što sam video i osetio ko je on.

Učiteljevo lice mi je otkrivalo neizmernu dubinu, bogatstvo i lepotu. A na tom divnom licu, najupadljiviji je bio nos. Kasnije, čak i kada sam proučio čitavo delo švajcarskog naučnika Lavatera koji se bavio fiziogno­mikom,4* nikada nisam video takav nos, i ne mogu da objasnim kakvim me je sve mislima nadahnjivao. Bio je to savršeni nos koji me je momen­talno očarao. Da, očarao. Samo posmatrajući njegov nos, razumeo sam da je učitelj izuzetno biće. U toj savršenoj formi, čitao sam mudrost, inteli­genciju, snagu duha, i u početku, nisam mogao da odvojim pogled od nje­ga. Utoliko sam bio više ljut zbog onoga što se nešto ranije dogodilo mom sopstvenom nosu.

U našoj četvrti u Varni, uprkos upozorenjima moje majke, imao sam naviku da se verem po krovovima susednih kuća i jednoga dana sam pao sa jednog od njih. Srećom taj pad nije bio previše ozbiljan, nisam pao sa velike visine; ali imao sam veliku posekotinu na nosu i s vremenom se tu

4* Fiziognomika je nauka prema kojoj crte lica, kretanje i držanje tela objašnjavaju duševne i mentalne ka­rakteristike ljudi. Johan Kaspar Lavater (1741­1801) je popularizovao modernu fiziognomiku u 18. veku.

14

formirala izraslina koja je činila da nos izgleda kao kljun: to nije lepo izgle­dalo i ja sam patio. Jednom sam o tome govorio učitelju koji mi je rekao: „Ne brini, to će se srediti.“ I zaista, moj nos je malo po malo poprimio svoj normalni oblik, i nije više bilo tragova povrede.

* * *

Ono što je na mene odmah ostavilo dubok utisak među svim učiteljevim osobinama, bio je ritam, sklad, koju je unosio u svoje pokrete, reči, držanje. Takav ritam se ne može veštački stvoriti, on se ne pojavljuje slučajno kod nekog bića, on je rezultat velikog poznavanja zakona duhovnog sveta. Ka­da je čovek dugo proučavao te zakone i učinio ih unutrašnjim delom svo­ga bića, uspeva da im podredi i svoje telo. Učitelj nikada nije na pu štao svoj jednostavni istiniti stav, nikada nije napuštao taj sklad, taj čudesni ritam koji je davao težinu i smisao svemu što je on radio. Ne znam da li me ra­zumete, ali pro baću da vam dam jedan primer. Kada pevate ili svirate mu­zički instrument, nije dovoljno da poštujete note, treba takođe poštovati meru, ritam, inače će najveća dela izgubiti svoj smisao i lepotu.

Ja koji sam uvek živeo u krajnostima sam se čudio što kod učitelja na­lazim tu meru, ravnotežu. Nije bio ravnodušan u odnosu na ono što se oko njega dešavalo, ali dok su se drugi u izvesnim okolnostima brinuli, kome­šali, on je uvek zadržavao isti ritam, i u njegovom pogledu se moglo pro­čitati da vlada situacijom. Govorio sam sebi: „Evo šta moram da naučim. Bože, kada bih mogao da ličim na njega!“ I dugo sam tražio da po godim njegovu tajnu. Da li sam je otkrio? ... Ta nadmoć prožeta blagonaklono­šću, skladom, kao da i danas deluje na mene. Sa kakvom pažnjom sam ga gledao, slušao! Želeo sam da imam iste misli i osećanja kao on, želeo sam da radim kao on. Jednoga dana sam mu to rekao i dodao sam da želim da lilčim na njega i fizički. Ćutao je neko liko trenutaka a onda mi je odgovo­rio: „Da, jednoga dana ćeš ličiti na mene.“

Malo po malo, napuštao sam mnoge vežbe koje sam radio pre nego što sam upoznao učitelja, i počeo sam, pošto je on to savetovao, da prisu­stvujem izlascima sunca u velikom parku u Varni odakle se videlo kako se ono pojavljuje iz mora. U to doba dana niko nije dolazio u park, ali deša­valo se da se učitelj i ja sretnemo: jedan je dolazio a drugi odlazio. Pozdra­vljali smo se izdaleka: učitelj bi podigao šešir, polucilindar kakav se nosio

15

u to vreme. Nikada nismo razgovarali u to rano jutro, ja sam osećao da ni­je vreme da oslovljavam učitelja. Ali bio sam srećan što sam mogao da ga vidim i što ću u toku dana moći da ga posetim.

U prostoriji u kojoj me je primao, uglavnom posle podne, bio je jedan jednostavni sto na kome nije bilo nikakvih predmeta. Ali jednoga dana sam, kada sam ušao, primetio neku knjigu. U jednom trenutku učitelj ju je uzeo i pružio mi je rekavši mi da pročitam jedan odlomak. Bio je to... „Grof Monte Kristo“ Aleksandra Dime! A odlomak koji je trebalo da pročitam je bio onaj u kome stari biskup Faria pokazuje mladom Edmonu Dantesu ka­ko može, spajanjem dve polovine lista papira da otkrije sadržaj testamenta koji otkriva gde se krije legendarno blago. Pošto sam pročitao, vratio sam knjigu uči telju koji nije ništa rekao, a ja se nisam usudio da postavljam pi­tanja. Zašto mi je naložio da pročitam taj pasus? Šta je trebalo za mene da znače te dve polovine lista papira? Da li je negde bila jedna polovina neče­ga čiju je drugu polovinu trebalo ja da tražim? To neće biti prvi put da me učitelj ostavlja sa pitanjima bez odgovora ili, tačnije, sa pitanjima na koje bih ja sam trebalo da pronađem odgovore. Ali kada?...

Bugarska je u to vreme bila usred Balkanskih ratova i vlada je naredila policijski čas. Jedne večeri učitelj me je zadržao kod sebe duže nego ina­če i kada sam ga napustio, poli cijski čas je već uveliko stupio na snagu. Iz­nenada, na uglu jedne ulice, nalećem na dva stražara na konjima koji me zaustavljaju i kažu: „Kuda idete ovako kasno?“ „Vraćam se kući“, odgovo­rih. „Dobro, pođite prvo sa nama“, rekoše. Tako sam morao da ih pratim. Hodao sam misleći na učitelja, i bio sam toliko srećan zbog našeg razgo­vora da mi je bilo svejedno što ću pro vesti noć u policijskoj stanici. ... Po­tom, najednom, bez ikakvog vidljivog razloga, stra žari mi rekoše: „Dob­ro, možete da idete, vratite se kući! Otpratićemo vas jedan deo puta, da ne biste bili ponovo uhapšeni. Ali nemojte više da izlazite u ovo doba.“ Bio sam veoma zadovoljan zbog ove promene stava, ali sutradan sam već za­boravio ovu nepri liku.

Nekoliko dana kasnije, kada sam se vratio kod učitelja, on me je doče­kao sa osmehom i rekao:

„Onda, sve se na kraju dobro završilo pre neko veče, stražari su bili bla­gonakloni?“

„Šta, zar vi znate šta se dogodilo?“ „Da.“„Vi ste, dakle, nešto uradili?“

16

„Rekao sam stra žarima: ovo je učenik svetlosti, pustite ga da se mirno vrati svojoj kući.“

Posle ovog slu čaja, razumeo sam da učitelj, koji je bio vidovit, može da se obrati bićima u nevidljivoj sferi. Oni koji sumnjaju u stvarnost misli, razmisliće o ovoj činjenici: da li misao može da putuje prostorom, da li je čovekov mozak spreman da je prihvati? Stražari su primili jednu naredbu i njihove duše su poslušale.

* * *

Jednoga dana, kada me je učitelj otpratio do ulaznih vrata njegovog hote­la, dok sam se udaljavao, učinilo mi se da osećam njegov pogled na sebi. Osvrnuo sam se, i zaista, on me je još posmatrao. Imao sam osećaj da po­smatra kako hodam. To me je iznenadilo... A zatim, posle nekog vreme­na, tokom jednog predavanja, dotakao se teme koračanja skrenuvši naj­pre našu pažnju na različite načine kretanja životinja, koje, shodno vrsti, hodaju, puze, skaču, plivaju lete... Zatim je dodao da, prema načinu hoda, mogu da se izvuku zaključci o naravi svakog ljudskog bića i da čak može da se prorekne njegova budućnost. Bilo je to novo za mene, nikada rani­je mi nije palo na pamet da se zaustavljam na tim de ta ljima. Tako sam i ja počeo da posmatram sopstveni korak kao i sve gestove i da ih poredim sa učiteljevim hodom: kako je ustajao, sedao, okretao glavu. A njegov korak sam naročito mogao da posmatram kada bi mi dozvolio, kao i nekolicini druge braće i sestara, da ga pratimo na izlaske sunca na brežuljcima Varne.

Sastajali smo se i čekali na učitelja pred njegovim hotelom. U trenutku izlaska, stajao je jedan trenutak nepomično, gledao ispred sebe, zatim des­no i levo. Nikada ne bi počeo da hoda dok se na neki način ne bi orijenti­sao, kao da svesno pokušava da zauzme prostor, a njegov korak je bio u isto vreme brz, mek i pun dostojanstva. Nikada nisam video da hoda povijenih leđa ili pognute glave. Reklo bi se da oseća istinsko zadovoljstvo u kretan­ju, njegovi koraci su bili tako lagani!... Kakva je radost bila posmatrati za­jedno sa njim sunce kako se pomalja iz ravne površine mora; ono je širi­lo svetlost takve lepote da smo želeli da je pijemo. Tu smo takođe radili i vežbe disanja i gimnastiku.5*

Jednoga dana došao sam slomljen pred učitelja, sav u suzama. Bio sam toliko obuzet novim životom koji sam otkrio uz njega da sam zaboravio da treba uskoro da stupim u vojsku. I eto, dobio sam poziv da se tog i tog datu­5* Vidi poglavlje XI: „Nastavi da radiš u tri sveta“.

17

ma u toliko i toliko sati javim u kasar nu. Taj odlazak je za mene bio trage­dija: ne samo da sam bio očajan što napuštam učite lja, njegova predava nja, izlaske sunca, nego sam, pošto je Bugarska bila tada u ratu,6* bio izložen riziku da budem poslat na front, a pomisao na prolivanje krvi me je uža­savala; pri tom, trebalo je da se borim protiv Francuza, a ja sam, ne znaju­ći zašto, još tada voleo Francusku. Ta ko sam došao pred njega sav skrhan očekujući da on deli moju bol. Ni najmanje! Gle dao me je mirno, gotovo radosnog izraza lica i rekao: „Ne brini, Proviđenje bdije nad to bom. Bićeš brzo oslobođen.“ Rekavši to, pogledao me je sa takvom snagom, takvom lju bavlju, koja me je okupala takvim vrtlogom svetlosti da, ne samo da je moj bol nestao, već sam se našao u raju. Taj pogled nikada nisam mogao da zaboravim, jer me nikada više ni je tako pogledao; dešavalo se da mi upu­ti lepe poglede, ali takav, kao tog dana, nikada više.

Ako sada treba da vam pričam kako je izgledao moj vojnički život, smejaćete se. Javio sam se, dakle, u kasarnu i kako mi se nije žurilo da zadužim opremu čim sam stigao, os tali su se već poslužili pa sam ja mo­rao da uzmem ono što je ostalo: uniformu i čizme u ko ji ma sam mogao da plivam, šlem koji mi je pokrivao pola lica i pušku bez remena. Bo že, kako je to bilo smešno! Dok su drugi marširali sa puškama koje su im vi­sile o ramenu ja sam moju morao da stavim preko ramena i štaviše, mis­lio sam da to lepše izgleda. Ali uvek sam se snalazio da stanem pozadi, da ne bih bio primećen.

Ponekad, kada bi nas pozvali da idemo na teren za vežbanje, ja bih se malo udaljio i otišao da spavam u nekom ćošku. Kako sam provodio deo noći u čitanju, bio sam, narav no, pospan. Jednoga dana, neki oficir koji je tuda prolazio me je otkrio. Prodrmao me, a ja sam mu, nezadovoljan što me je probudio, odbrusio da me ostavi na miru. Verujem da je bio vrlo za­čuđen mojom drskošću, pa me stoga nije kaznio.

Ali neki su počeli da se pitaju sa kakvom čudnom osobom imaju posla, jer ja sam bio mesečar. Da, vrlo dugo sam mesečario. Ustajao sam noću i šetao se u noćnoj košulji. Očigledno su me vojnici koji su čuvali stražu pri­metili i podneli izveštaj o tome. Dva ofi ci ra su došla da malo prouče ovo pitanje, a kada su blizu mog kreveta videli ceo kofer prepun filozofskih kn­jiga, našli su se u čudu! Nakon što su se posavetovali odlučili su da me po­šalju u jednu kliniku u Sofiji, kako bih tamo bio podvrgnut ispitivanju. Ali ja sam se, umesto da odem u tu kliniku, vratio kući, u Varnu. Obukao sam 6* Prvi svetski rat.

18

civilno odelo i krenuo u šetnju po parku na obali mora. Tu me je neko pre­poznao i ponovo podneo izveštaj. U to vreme u Bugarskoj, kazna batina nja dobijala se i za najmanju stvar; a ono što je bilo izuzetno, to je što ja nika­da nisam bio kažnjen. Moja smelost ili bezazlenost su sigurno navele mo­je pret po stavljene da misle da sam malo... ćaknut zbog svih tih knjiga i da je bolje da me ostave na miru.

Zatim sam dobio žuticu. Trebalo je, dakle, da odem do ambulante u ka­sarni gde me je pregledao vojni lekar. Ali, je li on zaista bio lekar? Kakva god da je bila nečija tegoba, on je koristio jedan isti lek: neki premaz sa rastvorom joda. Nesumnjivo je verovao da je otkrio univerzalni lek. Posle nekoliko zahvata pincetom, govorio bi: „Gotovo, možeš da ideš.“ Nisam ostao dovoljno dugo da vidim koliko je imao izlečenja, ali sam i ja bio pre­ma zan rastvorom joda. Ne znam kakve veze ima rastvor joda sa žuticom... osim, na rav no, boje! Očigledno ti premazi nisu imali nikakav efekat, i ka­ko sam bio ozbiljno bole stan, poslali su me za stalno kući. Tako sam, kao što je učitelj bio predvideo, bio brzo oslobođen.

Oslobodio sam se vojne obaveze, ali je trebalo da se oslobodim žuti­ce koja me je one mo gućavala da normalno živim. Živeo sam u nekoj vrs­ti obamrlosti kojoj nisam uspevao da se otrgnem a kada bih spavao, budio sam se još umorniji. Majka me je negovala, ali nije bilo poboljšanja. Jed­noga dana joj je komšinica predložila neki lek. U Bugarskoj, a svakako i u Francuskoj, pored puteva raste biljka čiji su plodovi prekriveni nežnim pa perjem; kada sazru, oni se rasprsnu i razbacuju veliku količinu malih se­menki. Trebalo je da izmrvim te plodove i da kroz nos unesem sok koji je iz njih izlazio. Taj sok me je sna žno pekao, imao sam osećaj da udišem ki­selinu, ali sam istrajao. Iz nosa je počela da mi curi žuta tečnost i nekoliko dana kasnije, bio sam izlečen. Takvi su bili lekovi iz tog vre mena...

Kada me je ponovo video, učitelj mi je rekao: „Ti si dobro oštetio je tru, i evo šta sada treba da radiš. Svakog jutra, na prazan stomak, treba da popi­ješ čašu vode. Pićeš je pola ko, s ljubavlju, gutljaj po gutljaj, kao da je žvaćeš, usredsređujući na nju svoje misli, jer vo da ima veliku moć. Ovako ćeš joj govoriti: „Draga vodo, mi ćemo zajedno uraditi veli ki posao.“ I isto tako ćeš govoriti i svojoj jetri govoreći joj da će biti uskoro izlečena.“

Očigledno, bio sam veoma iznenađen. Piti vodu, razgovarajući sa njom i obraćati se tako jetri, kakav čudan lek! Ali uradio sam ono što mi je uči­telj savetovao i osetio sam kako se malo po malo dešavaju promene u mo­joj svesti. Pijući vodu, osećao sam neku vrstu prijatne vrtoglavice, kao kada

19

gasimo žeđ na izvoru. Mislim da se to odrazilo i na moju jetru da bi je izle­čilo. Izlečila me je voda uz pomoć ljubavi. Da, voda ima veliku moć.2 Sva­ki put kada bi mi učitelj dao određene metode ili savete, nastojao sam da ih sledim, čak i ako su mi u prvom trenutku izgledali beznačajni ili čudni.

Godine 1918, u Evropi je izbila epidemija španskog gripa od koje su umrli milioni ljudi. Za samo petnaestak dana, u Sofiji je umrlo više od hi­ljadu šesto ljudi. Učitelj nas je, između os ta log, savetovao da često peremo ruke, da pijemo dobro prokuvanu vodu, i da jedemo vruć kuvani krompir. Bilo je lekara koji su se rugali ili su čak bili besni kada su čuli da on prepo­ručuje tako jednostavna sredstva. Ali u Bratstvu smo se pridržavali njego­vih sa veta i, čak i ako su neki od članova bili oboleli, niko nije umro. Često se najjednostavnija pravila i metodi pokažu delotvorni, pod uslovom, na­ravno da živimo razumno, ne remeteći pravilan rad organizma. Priroda milionima godina radi da bi tako bilo. Dišemo, šta ima jednostavnije od toga? Pa ipak, čitav naš život zavisi od tog jedno stavnog mehanizma: udi­sanje i izdisanje vazduha.

Učitelj je često ponavljao: „Pazite na svoje zdravlje. Kakav god da je vaš ideal, ako niste zdravi, nećete dobro razumeti stvari i nećete ispravno služi­ti Gospodu.“ Na po četku me je to čudilo: zašto je uvek govorio o zdrav lju? Ono što sam hteo bilo je da prevaziđem samog sebe, da imam pristup ve­likim misterijama. Ali brzo sam shvatio da se učiteljevo razumevanje zdra­vlja nije odnosilo samo na fizičko telo, već i na duševno i duhovno i doži­veo sam mnoga povoljna iskustva.3

* * *

Jedan brat je pozvao učitelja da provede nekoliko dana kod njega u kući ko­ja se nalazila izvan Varne, blizu vinograda. I jednoga dana, kada sam otišao da ga posetim, učitelj mi je zakazao sastanak za sutradan vrlo rano ujutru. Rekao mi je da hoće da me odvede u brda, mnogo dalje, da posmatramo izlazak sunca. Osetio sam toliku radost, da skoro cele noći nisam spavao. Stigao sam naravno na vreme, i mi smo krenuli. Bio sam toliko sre ćan da usput nisam zatvarao usta od silne priče. A on me je gledao, smešio se, ali niš ta nije govorio. Posle nekog vremena, pomalo zabrinut što mi ne odgo­vara, za ću tao sam i osetio da je bolje da ne razgovaram: ujutru, kada ide­mo da se sretnemo sa suncem, treba se iznutra pripremiti da primimo sve blagodeti. Ali šta reći na sve to? Kada je čovek mlad, on to još ne razume, a ja sam bio toliko srećan što koračam pored učitelja!

20

Pošto je dobro proračunao vreme – dobro je poznavao okolinu Varne, jer je u njoj dugo živeo – stigli smo tačno pred izlazak sunca. Zaustavili smo se, pronašli mesto na brežuljku, sun ce je počelo da izlazi... Duže vre­me smo ga gledali kako se penje po nebu. Zatim smo uradili nekoliko vež­bi disanja, a onda je učitelj rekao: „Sada ćemo da legnemo“. Bio sam poma­lo začuđen što ćemo da legnemo tu, posle izlaska sunca. Pre nego što smo legli ba cio je nekoliko kamenčića u vazduh, jedan za drugim, a ja sam se pitao zašto baca te ka menčiće... Legli smo na stomak da bi nam leđa bila dobro izložena suncu. Kasnije mi je objasnio da je kičmeni stub kao bate­rija koja se puni sunčevom toplotom i svetlošću.

Ležali smo na zemlji, sunce nas je grejalo i otputovali smo... Nije to bio san, već jedno slično stanje. Kuda smo otišli? Posle dužeg vremena obo­jica smo se vratili istovre me no. Bio sam ushićen, osećao sam da se desilo nešto izuzetno, da sam bio prenesen na jedno neopisivo lepo mesto, ali se nisam jasno sećao ničega. Učitelj me je gledao smeš kajući se. Pitao me je:

„Znaš li gde smo bili?“„Ne znam, ali voleo bih da mi to kažete.“„Video si da sam počeo bacanjem kamenčića: bilo je to da bih najavio

naš dolazak na kau zal ni plan.4 Tamo si bio sa mnom. Entiteti koji su nas primili su mi rekli da ti ne treba da se sećaš onoga što si video, zato sam morao da te pokrijem velom. Ali ti osećaš, zar ne, da se nešto dogodilo?“

„Da, učitelju, osećam.“ Pojeli smo nešto da bismo se okrepili i spustli smo se sa brda. Činilo

mi se da vazduh oko nas drugačije treperi, da cela priroda postaje živa, kao u nekoj čaroliji. Bilo je to prvi put da me je učitelj vodio na kauzalni plan.

Često sam, kasnije, pratio učitelja kada je sunce izlazilo, po brežuljci­ma Varne. Ne možete da zamislite lepotu jutarnjih boja kada se sunce di­že nad Crnim morem. Dugo smo ostajali meditirajući, zatim smo izlazi­li iz tela, i učitelj me je vodio da vidim stvar nost drugih svetova. Svaki put bi obavestio bića tih oblasti, kako bi ona bila spremna da nas prime. Bili su to neizrecivi trenuci.

Na putu duhovne svetlosti, nemoguće je sam napredovati, postoje mno­gobrojni rizici da se izgubimo. Ja sam godinama molio, tražio, kopao, bez prave orijentacije i podrške. I najzad mi je nebo poslalo toliko željenog vodiča. Bio sam kao putnik koji je dugo hodao po pustinji. Jednoga dana on najzad pronalazi oazu u kojoj izvire kristalno bistra voda kojom mo­že da ugasi žeđ... Kako mi je svaki put bilo teško da napustim učitelja i da

21

se vratim kući! Ipak, sada kada sam ga sreo, razumeo sam da je najbitni­je da budem svestan njegovog prisustva. Bilo da je prisutan ili ne, da mi govori ili ne, ja sam osećao da imam učitelja, nastojeći da nikada ne izgu­bim taj osećaj.

Pravi učitelj ima moć da iznutra usmerava učenike. On im se obraća i savetuje ih u nevidljivoj sferi a učenici treba da nauče da budu prijemčivi. Tada, reč koju čuju u sebi i za koju ne znaju odakle dolazi, ponekad deluje jače nego da ju je učitelj stvarno izgovorio. Kada nešto ima da kaže učeni­cima, učitelj nikada nije siguran, da li će ovi razumeti njegove reči, ili sa­mu nameru sa kojom ih on izgovara. Zato učitelj svojom mišlju govori du­ši učenika: zna da će učenik biti osetljiviji na taj glas koji dolazi iz nje gove unutrašnjosti. A ja sam se upinjao da pažljivo čujem taj glas. Čim sam sreo učitelja imao sam uvid da treba da mu predam svoje misli, osećanja, ve­ru, nadu. Nebo mi je poslalo onoga koga sam toliko dugo čekao i ja sam mu posvetio svoj život. Tu je bila moja ljubav, sa njim, ne negde drugde, i ta ljubav me je uvek štitila.

22

2

Prorok nasuprot crkvama

•

Mogao sam da upoznam učitelja zato što je bio u izbeglištvu u Varni i tako sam počeo, u njegovom društvu, da doživljavam iskustva kojih

ću se sećati celog života. Budući veoma srećan zbog našeg susreta, nisam uopšte bio svestan njegove situacije. Za mene je njegovo prisustvo u Var­ni bilo blagoslov neba, a za njega?

Učitelj je imao pedeset tri godine kada sam ga upoznao, a kako je retko govorio o sebi, sada shvatam da znam vrlo malo o njegovom dotadašnjem životu. Rodio se 1864. u Nikolaevki, selu u okolini Varne; njegov otac je bio sveštenik u pravoslavnoj crkvi. U Bugarskoj se često dešava da roditelji deci daju ime sveca koji se slavi na dan njihovog rođenja, i tako je on dobio ime Petar, jer rođen je na Petrovdan (na bugarskom Petrov den), 11. jula. Nje­gov otac, pod utiskom vrlina i talenata koje je Petar od najranijeg uzrasta ispoljavao, očigledno je mislio da će on slediti isti put kao i on,te postati deo pra vo slavnog sveštenstva. Ali učitelj, koji je proveo nekoliko godina u jednoj metodističkoj školi, otputovao je u Sjedinjene američke države7* gde se upisao na fakultet protestantske teologije. Tamo je studirao i medicinu.

Po njegovom povratku, kada se očekivalo da prihvati položaj pastora, on je to odbio, objasnivši da to nije njegov poziv. Neće, dakle, biti ni pop ni pastor. Shvatio je da su mu ubeđenja u kojima je sveštenstvo držalo ver­nike izgledala sve više strana. Prihvatiti nekoliko dogmi, prisustvovati re­dovno službama, izrecitovati nekoliko molitvi, otpevati nekoliko crkvenih pesama, slušati nekoliko propovedi u kojima se Božje ime priziva za sve i bilo šta, kako može neko da misli da je to dovoljno da se bića probude za duševni i duhovni život? Govorio je: „Religiozni ljudi previše često govore 7* 1888. godine.

23

o Bogu, ola ko izgovaraju njegovo ime, bez rasuđivanja, jer ne znaju kakvu snagu poseduje to ime. Kada tu snagu ne odašilju i ne primaju čista srca, svetlog uma, onda ona može da izazove samo nered, nevolju i razaranje.“

„Religija, govorio je dalje učitelj, treba da bude filozofski sistem, koji na­lazi svoju primenu u životu. Na početku postoji misao i ta misao silazi iz ob­lasti uma u oblast srca, da bi se preobrazila u dela. Sveštenstvo čini grešku kada nastoji da odvoji intelekt od religije kako bi od nje učinio samo delat­nost srca, jer ako čoveka vodi samo srce, on će se preobraziti u vodu. Iako je Isus došao da donese poruku ljubavi, on je smatrao da se ta poruka oslanja na jednu filozofiju i nauku, kako bi inače još kao dvanaestogodišnjak podu­čavao u hramu? Ali sveštenstvu je više odgovaralo da veruje kako je Isus do tridesete godine ostao da obrađuje daske u radionici Josifa stolara. Njima je bila strana predstava o tome da on nije mogao da provede ijedan dan bez učenja, da bi se pripremio za zadatak zbog koga se utelovio. Neki će reći da se ovo ne pojavljuje sasvim jasno u jevanđe ljima. To je istina, ali jevanđelja otkrivaju tako malo stvari o onome što je bio Isusov život.“

Kada je učitelj počeo da drži predavanja i okuplja učenike oko sebe, sveštenstvo pravoslavne crkve se odmah uplašilo i ustalo protiv njega. Ali on je jednostavno odgo vorio:

„Čudi me što me se sveštenstvo plaši. Zašto se plaši? Ja nemam ni no­vac ni moć.

A ako me neki pitaju:‚Zašto upirete svetlost lampe na naše lice kao da hoćete da ga ras­

krinkate?‘ Ja ću im odgovoriti:„Izvinite, hoću samo da osvetlim put kojim upravo hodam, a pošto se i

vi nalazite na tom putu svetiljka i vas osvetljava. Ali puštam vas da prođe­te, i pošto ne želite da budete osvetljeni, okrenuću lampu malo na stranu. (Kako je učitelj ljubazan!) Nemate razloga da se žalite na mene!“

Da se preobratio u budizam, islam ili bilo koju drugu veru, popovi i vla­dike bi ga si gur no ostavili manje­više na miru. Ali učitelj se i dalje smat­rao hrišćaninom. Zašto se onda udaljavao od crkvene doktrine? Iz reakci­je sveštenstva je shvatio da je postao smetnja na njihovom putu i da ih to uznemirava. Međutim, povodom ovoga im je odgovarao: „Oni koji su sa Hristom, oni koji su sa istinom, nemaju razloga da se bilo koga plaše, ne treba da kuju zavere da bi se odbranili. Vaš stav odaje da niste u istinskoj religiji Hrista: plaš ljivi ste i bez ljubavi.“

24

Pripadnici pravoslavne i protestantske vere su u učitelju videli zabludelu ovcu koju bi trebalo vratiti u okrilje Crkve. Ali za njega je prava crkva bila crkva svih svetaca, pro ro ka, iniciranih, velikih duhovnih učitelja svih re­ligija koje su tokom vekova donele svetlost ljudima. Pošto se čovečanstvo razvija, načini, metode, forme ne mogu da ostanu iste, svako dolazi da bi dao novu formu večnim principima,5 svako je kamen u toj građevini či­ja je glava Hrist, ali Hrist kao kosmički princip. Jer „Hrist, govorio je uči­telj, to je večni princip koji širi obe ruke sa neba, da bi širio svoju svetlost i toplotu, to jest svoju mudrost i ljubav po celoj vasioni.“6

Da bi neko bio deo Hristove crkve, nije važno da li je protestant, ka­tolik, pravoslavac, jevrejin, hinduista, budista, musliman itd. Kako može­mo da verujemo da se Gospod bavi dogmama i ritualima koji razdvaja­ju ljudska bića? Učitelj Petar Danov je bio predstavnik te univerzalne crk­ve koja je uskomešala bugarsku zvaničnu crkvu, a ja sam, prigrlivši nje­govo uče nje, primio i izvorno Hristovo učenje, to jest učenje svih velikih učitelja čovečanstva.

Jednog dana kada mu je neko postavio pitanje: „Kako mi treba da se zovemo?“, učitelj je odgovorio: „Učenici Belog bratstva“8*. Vidite, on nije rekao učenici Petra Danova, već Belog bratstva, jer sve religije su iz njega proizišle. Belo bratstvo ne prestaje da šalje poruke svetu kojima prosvetljava narode i nacije. A zašto „belo“? Očigledno ne treba tu videti aluziju na belu rasu, taj izraz treba shvatiti isključivo simbolično. Uobičajeno je da se belo povezuje sa dobrim, sa čistoćom; a bela svetlost je takođe skup svih boja.

Osnovavši Belo bratstvo, učitelj nije ustanovio crkvu. Za njega, svako ko radi za dobro, za harmoniju i mir u svetu, pripada Belom bratstvu; i po­vezan je sa svim velikim duhovima prošlosti, poznatim i nepoznatim, ko­ji su doprineli i još uvek doprinose iz nevidljivog sveta, razvoju čovečan­stva. Šta je duboko u sebi mislio kada je komponovao pesmu За небесния цар – цар на правда, мир и любов. „Nebeskom caru, caru pravde, mir i ljubav“?7 Knjiga postanja, kao i Pavlova poslanica Jevrejima spominju jed­nu veoma tajanstvenu ličnost: Melkizedeka, čije ime znači „kralj pravde“, što se takođe kaže i „salimski kralj“, to jest „kralj mira, bez oca, bez maj­ke, bez rodoslovlja, nemajući ni početka danima ni svršetka životu, upod­obljen Sinu Božjem“. A malo dalje sveti Pavle piše da je Isus bio „sveštenik

8* U nekim tekstovima učitelja Petra Danova, koristi se i termin Univerzalno bratstvo. To objašnjava što se u Francuskoj Ud ru ženje zove Univerzalno belo bratstvo.