rit 14 religija u sportu

Religija i tolerancija, Vol. VIII, Nº 14, Jul – Decembar, 2010. 387

387

Борис Латиновић UDK: 316.74:796 ; 796.01:2 ; 796.01:27 Факултет политичких наука Originalan naučni rad Бања Лука Primljen: 02. 06. 2010.

РЕЛИГИЈА У СПОРТУ

Резиме

Религија је за такмичара у спорту, дио ритуала припреме за утакмицу, трку, борбу и ту се најбоље види њен психолошки ефекат. Историјско-културолошку димензију и улогу спорта у хришћанској цивилизацији можемо пратити већ на нивоу темељних религијских писаних докумената, на првом мјесту - Библији. Теолози у први план стављају управо лудичку, а не агоналну компоненту спорта, слободу у игри претпостављају такмичењу са другима. У овом раду спорт се не посматра изоловано од друштвеног стања и контекста. Свако друштво представља извјесну организацију производње, друштвених дјелатности и друштвених односа. Зато спорт може бити изванредно средство и образац за објашњење друштва и културе из другог плана. Спорт се сматра неутралнијом друштвеном појавом, мада је већ одавно изгубио такав епитет, јер је често под окриљем ``идеолошког омотача``. Тај својеврсни идеолошки омотач у друштвеним истраживањима постепено слаби, када се иде од центра ка периферији. Кључне речи: спорт, религија, друштво, спортски ритуал, олимпизам.

УВОД Спорт је данас вишедимензионални и изузетно сложен феномен. Поред самих такмичења, подручје спорта обухвата: социјалне, психолошке, економске, политичке, педагошке, научне, медицинске, физиолошке, културне, правне, религиозне и многе друге вриједности. У овом раду, потпуно ћемо се посветити утицају и присутности религије у спорту. Спорт је друштвена појава, са специфичним социјалним функцијама и као такав представља израз одређених друштвених потреба. Узајамни односи спорта и религије, питања су која за своје објашњење морају узимати у обзир друштвени оквир и савремене токове, у којима доминира индустријализација и урбанизација. Као и религија – у савременом друштву, спорт постаје предмет интереса разних профила људи. Спорт је једна од темељних друштвених институција, неодвојив од структуре друштва и институција: породице, привреде, медија, политике, образовања и религије, као и саставни дио свакодневног живота људи широм свијета. Спорт привлачи истраживачку

388 B. Latinović: Religija u sportu

388

пажњу, као образац понашања, карактеристичан за стваралаштво савременог човјека. Битна карактеристика овог приступа је настојање да се научни језик снабдије цијелим регистром појмова, којима савремена социологија (а у оквиру ње и социологија спорта) ``оперише``. Другим ријечима, социологија спорта овог приступа, спаја истраживачке методе, појмовне апаратуре, специфичне врсте проблематике и тачке гледишта.

1. МЈЕСТО СПОРТА У ДРУШТВУ

Спорт се не може посматрати изоловано од друштвеног стања и контекста. Свако друштво представља извјесну организацију производње, друштвених дјелатности и друштвених односа. То је самодовољан систем акције, способан да постоји дуже, него што је животни вијек појединца. Друштво се састоји из мноштва група и слојева. Друштвена подјела рада ствара услове и намеће да се поједине групе баве специјализованим дјелатностима (привредним и ванпривредним). Управо тако су упућене једна на другу. Друштвене групе се увијек јављају због одређених активности и задовољавања специфичних потреба. Оне се најчешће и дијеле по функцији, коју људи групно врше: економске, породично-сродничке, васпитно-образовне, културне, религиозне, политичке, рекреацијске, спортске.

• Друштво је у тјесној вези са свим манифестиционим облицима спорта. Једино се поставља питање функционисања његових институционалних облика;

• Друштво обезбјеђује одговарајућу подјелу улога, између осталих и спортских. Оно припрема младе људе да преузму неку од тих постојећих улога;

• Друштво путем спорта, својим члановима пружа могућност интеракције и посебне врсте комуницирања;

• Друштво својим члановима обезбјеђује одређена искуства, сазнања и вриједносне оријентације на подручју спорта;

• Постојање друштва претпоставља одређена нормативна правила о средствима и циљевима, па и онима у спорту. С обзиром да су за спорт карактеристична правила, он може бити својеврсни образац за афирмисање друштвених правила;

• Друштво социјализује своје чланове, а спорт је значајан агенс те социјализације;

• Свако друштво ствара одређене канале за ефективно изражавање и пражњење агресивних склоности, а спорт у томе има посебно значајну улогу. За нека друштва карактеристично је прекомјерно вјеровање у спорт и његове функције, док је за друга спорт нешто секундарно и маргинално. Претерано вјеровање у спорт, води до његове митологизације, јер се на спорт гледа као на неку нову врсту религије, која треба да омогући остварење водећих идеала. Спорт се, данас, у кризним временима почиње посматрати као спасоносна формула за друштвену проходност (покретљивост).


389

Има мишљења да се може направити поређење између магије, као вјере човјека у сопствене снаге и спорта, за који се сматра да може бити у функцији преображаја појединца и друштва.1 Спорту се понекад приписује моћ коју не посједује, бар када је у питању друштво. Тачније, спорт је само слика и израз одређеног друштва. Он репродукује и обнавља друштво у сажетом облику. Спорт је здрав, када је и друштво здраво, а квари се паралелно са кризом друштва. Ако у друштву има порока и криминала, они врло лако налазе свој пут до спорта. Зато свака реформа спорта тражи и претходну промјену и реформу друштва. Да би се то постигло, морају се открити и узроци болести од којих друштво пати. Важност истраживања спорта је евидентна, јер он припада нашој цивилизацији, саставни је дио цивилизацијских и културних токова. Пратећи ток и развој спорта у разноврсним друштвима, може се закључити сљедеће: спорт није под ``стакленим звоном``, већ дијели судбину друштва којем припада и у којем се свакодневно манифестује. Спорт је израз одређеног друштва, његових образаца и свих противрјечности које оно носи са собом. Спорт је подсистем – подручје друштва. Он припада глобалном поретку и широј друштвеној цјелини. Друштво има различите подсистеме (економија, политика, култура, наука, спорт...), који имају своју релативну аутономију. Спорт се сматра маргиналном друштвеном активношћу, мада данас све чешће са периферије друштвеног живота, долази у центар друштвених збивања. Људи који се баве истраживањем спорта, сматрају да он ипак остаје маргинална активност, бар из два разлога. Прво – мање је важан у односу на централне дјелатности, као што су: привреда, образовање, наука. Друго – спорт остаје маргинална дјелатност због начина на који се третира, статуса који му се приписује од званичних носилаца друштвене моћи. Научна сазнања и истраживања спорта, као релативно аутономног система, нису могућа ни плодоносна без истраживања друштвених, цивилизацијских и културних токова. Спорт се сматра неутралнијом друштвеном појавом, мада је већ одавно изгубио такав епитет, јер је често под окриљем ``идеолошког омотача``. Тај својеврсни идеолошки омотач у друштвеним истраживањима постепено слаби, када се иде од центра ка периферији. За истраживања, која се сматрају маргиналним, тај надзор је свакако мањи. Зато спорт може бити изванредно средство и образац за објашњење друштва и културе из другог плана. Зависно од друштва и спорта који се пропагира, постоје различите манифестне и латентне функције спорта. Друштво није хомогена цјелина и не може се посматрати као јединствен блок. Њега чине одређени подсистеми и друштвене групе са којима се његови чланови идентификују.

1 Бримсон, Д. (2008): Еврокризија. Нови Сад: Булевар.


390

Спорт може имати позитивне и негативне функције, универзалне или партикуларне, зависно од тога која врста спорта је у питању. Друштва се разликују по одређеном начину живота, који утиче на обликовање спорта. Потребно је, такође, разликовати функције спорта у садашњости од оних могућих у неким будућим друштвима и временима, што ће свакако зависити од степена незадовољених потреба и нових људских потреба, које ће се задовољити путем спорта.2

Послије проглашења за најбољег играча свијета (2007. године), тада фудбалер италијанског Милана (данас мадридског Реала), бразилац Кака, једноставно је превазишао насловне странице спортских и модних часописа, магазина за мушкарце и сличних, у којима истиче само своје фудбалско умијеће, љепоту и спонзоре. Престижни амерички часопис ``Тајм``, уврстио га је те године у друштво сто најутицајнијих људи свијета. Као познати хуманиста и амбасадор разних УН-ових програма, никада се није стидио да покаже своју огромну вјеру у Бога, док је његова препознатљива мајица ``Припадам Исусу``, истовремено постала један од важних симбола свјетског фудбала. Као доказ огромне привржености религији, он је свој трофеј, који му је ФИФА додијелила као најбољем фудбалеру планете, поклонио једној евангелистичкој цркви у Бразилу, чији је и сам члан. Ако ово посматрамо са становишта емпирије, чини се да Кака, а ни сама црква, која очигледно није могла да одоли публицитету, нису баш имуни на ``љубљење сребра`` и обожавање неких других ``идола``. На основу овога, можемо закључити да постоји неки специфичан однос између овако два значајна феномена, као што су фудбал и религија.

2. ПОСЉЕДИЦЕ НЕПОЗНАВАЊА РЕЛИГИЈЕ

Поједини фудбалски мислиоци и ентузијасти, пронашли су неке изузетно занимљиве паралеле између хришћанске традиције и фудбала, а оне би могле да се схвате, најприје као једна врста фудбалске белетристике; култ играча као култ свеца, утакмице гдје сви пјевају као на недјељним литургијама, модерно ходочашће ка стадионима, сви обучени у једну врсту униформе (униформисани), судија у црном као ``жртвени јарац``... Ма колико ово спадало у покушај поетизације фудбала и колико год нам фудбал гледан из овог угла, изгледао као алегорија религије, чињеница је да он негдје заиста покреће сличан скуп мотива и задовољава неке конвенционалне људске потребе. У том смислу, могло би да се говори, да је за сада само историјска случајност, што је баш фудбал заузео то мјесто, јер би то хипотетички гледано, могао да буде било који други спортско-друштвени феномен сличног садржаја и понуде.

2 Вејновић, Д. (2005): Социологија спорта, Бања Лука: Факултет физичког

васпитања и спорта.


391

Оно што је најстрашније у данашње вријеме, јесте улога и религијско искуство самог вјерника на такмичењима, гдје постаје тако очигледно, каква све извитоперења доживљава читава идеја религије. Као већина људи, тако и сами фудбалери, не познају суштину религије и зато њихов однос према њој, постаје вулгаран и често само психолошки. Религија је за такмичара у спорту, дио ритуала припреме за утакмицу, трку, борбу и ту се најбоље види њен психолошки ефекат. Религија је злоупотребљена у корист неких ниских мотива, као што је гол, кош, поен или коначна побједа. Кроз ову рационализа-цију религије, очитава се чему она уствари служи данашњем спортисти. Сумирајмо да је то један изразити симптом његовог (спортисте) лицемјерја. Послије контроверзног гола руком најбољег аргентинског и једног од највећих фудбалера свих времена на свијету, аргентинца Дијега Арманда Марадоне, на четвртфиналној утакмици свјетског првенства у Мексику 1986. против Енглеске, ``кокетирање`` самих играча са религијом, може се донекле разумјети и као дио неке фудбалске моде. Марадона је сам прије тачно 24 године, једну гнусну превару, довео у директну везу са Богом назвавши овај гол ``Божјом руком``.

Оно што се виђа на теренима и ван њих, су колажи бласфемије; виде се крстови и хришћанска иконографија у виду накита, натписа, тетоважа, затим ритуално крштење, поза молитве, погледи ка небу, ``узалудно призивање имена божјег`` у преломним тренуцима или директно скандирања (``Помози Боже``). Довољно би било пратити само припреме бразилске фудбалске репрезентације на један дан, да би се примјетило колико је она у фудбалу попримила један гротескан облик и није само банални дио тактике и психолошке припреме. Поред мјеста, гдје је религија постала дио моде или предмет личне промоције, ова појава је најосјетнија баш ту гдје је религија историјски склупчана са патриотизмом и гдје њена иконографија и ритуали, служе као потврда родољубља и то већином фудбалера који играју за националне тимове. Да буде још парадоксалније, углавном се ради о простим и површним људима, који немају појма о истинској духовности, свеприсутном светом духу, а прије свега о другом човјеку, којег би требало да воле и поштују. Можда би се онда требали надати, колико год то бизарно изгледало, да ће се ти ``вјерници`` онако препознатљиво прекрстити, не само при изласку на терен, послије гола или промашене шансе, већ и када свјесно преваре противника или када га пред њим самим износе повријеђеног на носилима.

2.1. Скрнављење религије кроз фудбал

Хипотетички гледано, пошто је Бог стварао свијет шест дана, увидјевши да је успио, могао је задовољно да створи и недјељу – да би се одморио. У фудбалском смислу, могли бисмо да се запитамо, шта би се десило са цијелим фудбалским шоуом, да недјеља није створена и за обичног


392

човјека, који послије напорне седмице стварања и рада треба да се одмори, а притом и добро забави.3 У том контексту заиста звучи увјерљиво неофројдовска теза да фудбалске утакмице, које се у међувремену одржавају скоро свакодневно, представљају психолошки вентил и катарзично олакшање за човјека притиснутог реалношћу напорног рада. Није толико трагично што је Марадона једну гнусну превару довео у директну везу са Богом, већ што фудбалери и спортисти све чешће доводе Бога у контексте који само њима одговарају и позивају се на њега кад год треба да прекрију своје спортске и људске слабости. 4

2.2. Скрнављење религије кроз бокс

Најпознатији свјетски боксер свих времена, Касјус Клеј, скренуо је посебну пажњу на себе јавним прихватањем Ислама. Он је под утицајем ове вјере узео ново име, које га је касније прославило – Мухамед Али. Клеј (Али) за овакав радикалан потез, одлучио се под утицајем ``Нације Ислама``, која је била симбол борбе црначког становништва САД-а, против робства и угњетавања. Алијев прелазак на Ислам уз вјешто коришћење медијске популарности, специфичан начин вербалног и невербалног провоцирања противника прије, за вријеме и након борбе, учинили су га без дилеме најпрепознатљивијом иконом у свијету бокса. За сличан или боље речено идентичан потез, одлучио се још један боксерски великан – Мајк Тајсон, али његов прелазак на Ислам, окарактерисан је као неуспјешна егзибиција, којом је хтио да достигне звјездани статус Мухамеда Алија.

2.3. Универзијада у Београду као позитиван примјер На 25. Љетној Универзијади, која је 2009. године одржана у Београду, при организовању импровизованих вјерских објеката, водило се рачуна прије свега о бројчаној заступљености религија међу спортистима, а у организацији је осим вјерске заједнице, учествовало и Министарство вјера Републике Србије. Најзаступљеније вјерске заједнице међу спортистима: православна, католичка, исламска и протестантска, биле су смјештене у посебним просторијама. У оквиру истог вјерског центра, налазиле су се и двије ``тихе собе``, које су биле намјењене за медитацију. Најредовнији у вјерском центру, били су представници исламске вјероисповјести. Потреба за постојањем оваквог вјерског центра на једном спортском такмичењу, може да буде дискутабилна, али не треба заборавити, да су спортисти прије свега жива бића, која имају право на свој приватни живот. Религија по себи је идеални начин

3 Armstrong; Richard; Giulianotti; Gary. Football Cultures and Identities. MacMillan, 1999. 4 Бернс, Џ. (2006): Божја рука: Живот Дијега Марадоне, Београд: Порталибрис.


393

постојања, апстрактна вјерска порука, за разлику од историјског и личног, који не искључује и не одриче вриједност историјским и личним облицима испољавања вјере, него их осмишљава, служећи као мјерило.5

3. ХРИШЋАНСТВО У СПОРТУ

Историјско-културолошку димензију и улогу спорта у хришћанској цивилизацији можемо пратити већ на нивоу темељних религијских писаних докумената, на првом мјесту – Библији. У њој се, додуше, нигдје не спомиње ријеч спорт, него само његово структурално значење – игра. Но, та библијска ''ћутња о спорту'' није препрека теолозима да, полазећи од савременог поимања спорта, покушају одредити његову антрополошку позицију у хришћанској интерпретацији духа и тијела.6 Теолози који се баве спортом такође га јасно разликују од једноставне игре и притом истичу да је код старих Грка, означавао такмичење, а да је код Римљана био синоним за игре. Теолози у први план стављају управо лудичку, а не агоналну компоненту спорта, слободу у игри претпостављају такмичењу са другима. Заправо, човјек је и створен као биће односа, да би живио са другима у односу солидарности и љубави. Забрањено му је, дакле, играти сам или против других да би њима господарио или их уништавао. Љубав према ближњем, златно је правило и у спорту, који је значајна појава друштвеног окупљања. Јасно је да онај који се бави спортом жели побиједити, али не игра да би стекао моћ или власт над другим човјеком. Такмичење је саставни дио спорта, док остаје у границама утакмице, али је напротив пријетња кад постане знак ексцентричног и себичног протагонизма. Ако је лишен те социјализацијске димензије, спорт постаје физичка егзибија која је сама себи сврха или чиста спекулативна егзибиција ради зараде или самодопадног протагонизма, или пак пука сирова техника. Професионално бављење спортом може бити спектакл и забавити гледаоце, али рискира да изгуби своју ''спортску душу'' ако му недостаје мрежа личних односа љубави и солидарности, што је ознака сваке успјеле људске дјелатности. Овако можемо парадигматски осликати теолошку визију мјеста и улоге игре и спорта у хришћанском животу. Социолошке анализе односа спорта и религије не задовољавају се пуким историјским реминисценцијама о различитом поимању односа духа и тијела, те игре, тјелесне вјежбе и спорта код старих Грка, Римљана у средњем веку, ренесанси, у Просветитељству, у протестаната.... Њихова упоређивања религијског и спортског ритуала проналазе бројне међусобне сличности. Тако се, у функцији тих упоређивања у први

5 Кубурић, З. (2008): Религија, породица и млади. Нови Сад: ЦЕИР. 6 Коковић, Д. (2005): Социологија спорта. Београд: Спортска академија.


394

план истичу сљедеће карактеристике институционалне религије: Вјеровање, Хијерархија, Симболи, Ритуали, Приношење жртве, Магија. Многи социолози спорта сматрају га световном религијом ''опијумом за масе'', секуларним обликом квази веровања. Такве анализе препознају барем шест њихових међусобних додирних тачака:

• Масовност, • Догађања у културним просторима: цркве, џамије, синагоге и

храмови, са једне, и стадиони, дворане и отворени терени, са друге, • Божанства и ''богови'' или ''идоли'', • Строга одређеност ритуала, без могућности импровизације, • Учесници религијских и спортских догађања пролазе у својим

обредима катарзичке моменте, • Редовно одржавања религијских и спортских догађања, огледа се у

тачно дефинисаним и симболички обогаћеним активностима: • Седми дан као одмор од рада и дан окретања молитви, на једној

страни и нестрпљиво ишчекивање великог дербија на другој страни. Онима којима су овакве поређења ''прејака'' непримјерена или чак богохулна, треба рећи да су вјерници међу навијачима и обрнуто, навијачи као вјерници који иду у цркву, само банална илустрација испретплетености светих и профаних идола. Када је пак ријеч о наведеним карактеристикама религије и о њиховој значајности у свијету спорта, оне функционишу и у овом контексту. Тако, нпр., ако говоримо о значењу прве религијске одреднице – вјеровање – усађено је увјерење да спортска укљученост придоноси јачању самодисциплине, физичкој спремности, позитивно утиче на менталну хитрост духа и тако јача националне осјећаје.7 Хијерархија је такође изражено обиљежје утемељења спортских орга-низација и асоцијација. У свакој од тих структура влада посебна хијерархија ауторитета, тј., рационално дјеловање у лику бирократије, као једно од темељних обиљежја индустријског друштва.8 Примјери особа из свијета спорта који деценијама управљају свјетским, олимпијским асоцијацијама или поједи-ним националним спортским удружењима, могу бити примјери дуготрајне владавине рационалног ауторитета али и потврда свеприсутности бирократског начина управљања у различитим сегментима друштвене структуре. Као што симболи вјере укључују широк избор културних предмета, реликвија и сл., такав асортиман постоји и у свијету спорта.

Слике играча у спортској и осталој опреми, њихови аутограми на дословно свим предметима из свакидашњег живота, тако сведоче сакрализаци-ји по себи иначе безвриједних ствари које би биле нпр. тек комад храстовог или буковог дрвета, да случајно нису обликоване као нпр. палица за бејзбол којом

7 Ковачевић, Б. (2000): Социологија спорта, Бања Лука: Центар за спорт. 8 Cox, R.H. (2002). Sport psychology: concepts and applications. McGraw Hill.


395

се служио славни Ди Мађо или надувана мешина од свињске коже, којом је Пеле за Бразил постигао један од погодака на финалној утакмици светског фудбалског првенства 1958. године у Шведској.9 Све може постати симболом, реликвијом, од гумених хокејашких пакова, преко боксерских или мотоцикли-стичких кацига, до костима славних такмичара у умјетничком клизању.

4. РИТУАЛИЗАМ У СПОРТУ

Спорт данас, представља ритуал, митолошки празник одређене групе, при чему су се током времена мијењали значај и улога спорта у односу на актере (учеснике и публику). Ритуал представља својеврсну ситуацију, акт драматизације и репродукције митолошких процеса и творевину одређене културе који је обједињује и изнутра оправдава. Спорт, као значајан савремени ритуал, показује да данашњи човјек посједује своје ритуале, исто онако како их је упражњавао човјек из традиционалног или тзв. примитивног друштва. Спорт се може поредити са институцијама, које су најчешће ритуализоване (секте, партије, цркве...); То су такве институције, које се највише опиру промјенама свог церемонијалног функционисања. Као такве, оне представљају најбоље поље студија друштвеног церемонијала и ритуала. Можда више него остатке других карактеристика спортског чина, спортски ритуал разоткрива милитаристичке и заповједничке коријене спорта. Спортски церемонијал, чија је дубока сличност са ``цезаријалистичким церемонијалом`` очигледна, управо је једна од слијепих тачака социологије и идеологије спорта.

Други вид спортског ритуала, одређен је унутрашњом рационално-шћу спортског система, који је, као што знамо, упућен ка тражењу физичког постигнућа. Спорт је постао нова религија ``усамљене гомиле`` - градских маса. Он има предност, јер се обраћа свим људима, без обзира на расу, богатство, религију и народност.

Спорт као ритуал претпоставља интензивно учешће, понашање публике и извођача. Он је својеврсна костимографска представа, што је нарочито изражено код публике, али и код учесника, односно непосредних актера спортског догађаја.

Савремени професионални спорт представља модел индустријске корпорације, високо продуктивно предузеће, које је проткано индустријском филозофијом и оријентисано на стварање резултата, спортског спектакла са ритуалним предзнаком. Истински љубитељи спорта, често се жале да многи људи долазе на спортски спектакл, не ради самог спорта, већ да би учествовали у ритуал-паради. Ритуал је посебно присутан у протоколарним и званичним сусретима између појединих земаља. Могуће промјене на подручју спорта,

9 Cashmore, E. (2005). Making sense of sports. Taylor&Francis.


396

зависиће од друштвених промјена, јер је професионални спорт огледало и митолошка творевина индустријских или нових средњих слојева. Ритуале је у свијету спорта најлакше схватити прати ли се понашање навијачких група прије, за вријеме и послије утакмице. Бројна спортско-социолошка литература најчешће описује ритуале фудбалских навијача, начин њиховог облачења и навијања, начин међусобног вербалног и/или физичког комуницирања супростављених група.

5. ВЕЗА ФУДБАЛА И РЕЛИГИЈЕ

Фудбал је данас једна од највећих повезница у свим аспектима људског друштва.10 Када то кажемо, не мислимо само на начин, који је фудбал ``ланси-рао`` у данашње оквире и учинио га приступачним сваком бићу на планети. Фудбалска глобализација, могла се видјети и на самом фудбалском терену. Нпр., током 90-их година прошлог вијека, баскијски клубови (Атлетик Билбао, Реал Сосиједад, Осасуна...) су под вођством велшких тренера, куповали хо-ландске и турске играче; поједине екипе из Молдавије, увозиле су Нигеријце; бразилски фудбалери познати као велики католички вјерници, своје ``ухљеб-љење`` су налазили (још увијек налазе) по изразито тврдокорним православним земљама (Русија, Грчка, Србија...).. Гдје год да се окренемо, изгледа као да су државне границе и национални идентитети били пометени у кош фудбалске историје. Најбољи клубови, сада су се такмичили једни против других скоро сваког дана у транснационалним турнирима попут Лиге европских шампиона или латино-америчког Копа Либертадореса. Логично питање након ових аргумената, поставља се само. Зашто су онда данас неке нације остале сиромашне, иако је кроз њих прошла толика количина страних улагања?

Хипотетички гледано, фудбал није исто што и Бах или будизам. Он се често дубље доживљава него религија. Подједнако је саставни дио једне заједнице, која у метафори симболички представља складиште традиције. Током Франкове владавине у Шпанији, баскијски клубови Атлетик Билбао и Реал Сосиједад, били су једина попришта на којима су Баскијци могли да изразе понос својом културом, а да не заврше у затвору. У индустријским градовима Енглеске, као што су Ковентри и Дерби, фудбалски клубови држали су на окупу цијеле градиће усред постојеће учмалости. По логици критичара и пропагатора, глобална култура је требало да збрише те локалне институције. И заиста, ако погледамо само мало изван локалног нивоа, наићи ћемо на силовите мегабрендове, попут клубова као што су Манчестер Јунајтед или Реал Мадрид, који имају безрезервну подршку гигант компанија, као што су ``Најк`` или ``Адидас``. Ови клубови су стопили и ујединили комплетну планету у један производ, за који данас навијају људи без обзира

10 Гифорд, К. (2006): Енциклопедија фудбала, Београд: Алнари.


397

на расну и вјерску припадност. Ови клубови убиру профит широм свих континената, отимајући навијаче од њихових ранијих миљеника. Ако мало дубље и сентименталније погледамо, схватићемо да је та ``ушминкана хомогенизација`` више изузетак него вјечито правило. Уколико је фудбал лекција о циљу, онда можда религија има превише тога у своју корист. Фудбал и религија на први поглед, дјелују као двије потпуно непове-зане ствари, а колико су заправо слични, доказују и поједини сакрални објекти, који паралелно приказују вјерске иконе и култне предмете навијача. У потрази са смислом живота, вјерници су се некада окретали религији, а вјерске заједни-це су обликовале свакодневницу и живот људи. У потрази за осјећајем групне припадности, многобројни фудбалски навијачи проналазе резервну религију и диве се својим тимовима. Ово можемо посматрати као јединствен социолошки феномен.

Сличност са вјерским традицијама у случају фудбалских навијача је невјероватна. Фудбалери се дословно воле као свеци, сакупљају се реликвије, а праћење клуба на гостовањима, наликује ходочашћима. За фудбалере и навијаче такође су карактеристични и разни ритуали прије утакмице – након постигнутог гола или побједе, као љубљење терена, трофеја, пјевање пјесама... Да љубав навијача не познаје границе, доказују и прозори цркве ``Свети Френсис`` у енглеском граду Дадлију, на којима је овјековечен легендарни фудбалер Манчестер Јунајтеда, Данкан Едвардс.

5.1. Шкотска ``крвава бајка`` Ривалство између два највећа шкотска фудбалска клуба, Селтика и Глазгов Ренџерса, представља нешто више од мржње узроковане близином (оба клуба су из Глазгова). То је у ствари недовршена битка око протестантске реформације. Из међусобног ривалства ова два клуба, настају стварне трагично-бизарне приче ужаса.11 Људи су одбијали запослења, због повезаности са ``непријатељем``; навијачи су убијани, јер су носили погрешну мајицу у погрешном дијелу града. Неке од посљедица овог крвавог обрачуна, могу се и крајње сликовито приказати. Наиме, у граду Глазгову, током викенда у којима се међусобно састају ова два клуба, пријеми на ургентна одјељења се удеветоструче! Ипак, у свему овоме, капиталистичка стремљења су очигледна. Док протестанти прослављају постигнути гол, бодри их капитен тима, Италијан Лоренцо Аморузо. Гестикулирајући рукама, храбри их да своје антикатоличке пјесме пјевају гласније. Иронија је очигледна: Аморузо је католик! Гледано реално, већина играча Ренџерса су католици. Од краја 90-их година прошлог вијека, њихови играчи су долазили из: Грузије, Аргентине, Њемачке, Шведске, Португала, Холандије..., јер се бољи играчи, без обзира

11 Фоер, Ф. (2006): Како фудбал објашњава свет, Београд: Моћ књиге.


398

били они католици или не, једноставно нису могли купити. Освојено првенство ипак више значи од вјерске чистоће. Ипак, поред свих капиталистичких циљева, Ренџерси се баш и не труде да обесхрабре вјерске предрасуде. Преко разгласа на свом стадиону ``Ајброкс парку``, пуштају пјесме, за које знају да ће изазвати антикатоличке повике.

Оба клуба отворено подгријавају етничку мржњу или чине само периодичне напоре да је обесхрабре, јер истовремено знају да етничка мржња прави добар посао. Чак и на глобалном тржишту, они привлаче навијаче, који жуде за етничком идентификацијом да се прикључе бици за самоочување у име свог племена. Када би се одрекли екстремистичких слогана, изгубили би новац. Рачуница је једноставна, а то види свако ко иоле познаје законе тржишта. Сигурно није случајно, да се дерби између ова два клуба, популарно назива ``Фирма``, јер народ ова два клуба посматра управо као удружена друштва, која заједно убиру профите из међусобне мржње.

6. УТИЦАЈ ФУДБАЛСКИХ ЗВИЈЕЗДА НА ЦРКВУ

Нажалост, лицемјерју и лукавштини данашњег професионалца нема граница и тешко је очекивати да ће се у догледно вријеме догодити неко инстант продуховљење. Као што постоји већ традиционална веза између спортиста и политике, која им служи за очување високих друштвено-економских позиција, добијању дипломатских пасоша и слично, све је приметнија веза између фудбалских звијезда и цркве. Неко ипак треба да очисти душу и исповједи богохуљење, све преваре, манипулације, разврат, среброљубље. И сва ктиторства, финансирање црквених пројеката и разне врсте донаторства само су модеран вид индулгенција које свештенство или самопрозвана „божја администрација” објеручке прихвата и одобрава.

Многима на свим тим мјестима, у јужноамеричким фавелама, прашња-вим афричким улицама или гетоизираним предграђима европских метропола, гдје је и већина самих играча одрасла, фудбал и религија су једини смисао живота. То је њихово „илузорно сунце” које их на тренутке отима од биједе и бола. То је добро познато. Они одмалена одрастају у духу своје вјере, али не вјере као духовности, већ вјере као јаке психо-социјалне силе и управо у томе лежи цијела трагедија искривљеног разумјевања и практиковања религије.

Пошто су популарни медији и мајстори комуникације направили од играча фигуру звијезде и естетским техникама само њима својственим обдарили их посебном ауром углавном за своју употребу, зашто онда и ван комерцијалних сврха он не би био искоришћен као дио стратегије самих фудбалских људи и свемоћних пи-арова. Он у смислу „нове религије” углавном и сам свјестан тога мора да одигра улогу свеца који испуњава потребу култа особености и величине, а он је - хтио то или не, његов тренутни историјски облик. Да ли одлази на отварање, приредбе, школе,


399

земље трећег свијета у својству амбасадора или промотера неке хуманитарне организације, из обавезе према клубу или некој фудбалској институцији, по налогу свог моћног спонзора, он у свакој прилици, прије свега, служи искључиво развоју фудбала и као погледа на свијет и као начина живота.

У вијестима и пропагандним програмима виде се велики фудбалери дочекани као ``месије`` како стоје пред клинцима исколачених очију или како играју фудбал са сиромашним Африканцима у некој прашњавој забити. Њима није тешко да оду и у најудаљенију тачку свијета гдје треба пропагирати и проповједати фудбал, јер се на свим тим мјестима регрутују и стварају будући поклоници и обожаваоци. Важно је да индустрија фудбала доживљава експанзију и захвата све већи број људи, а то да ли ће они бити директни учесници или пасивни конзументи, није примарно. А ти модерни пророци не доносе боље сутра и смисленост живота већ илузију; не доноси им књиге и не граде школе, не уче их људскости, већ им граде фудбалска игралишта, доносе дресове и лопте. Али не као реквизите, већ као реликвије.12

Сваки покушај демистификације у смислу критике или разоткривања односа у модерном фудбалу унапријед је осујећен. Он не смије да изгуби своје магично дејство, људи треба да имају ирационалан однос према њему, да штовише „уђе у крв” у крајњој линији да опстане као нека врста друштвене патологије. Док човјек не пронађе поново Бога у себи и не пронађе пут ка истинској религији, остаје опасност да нам свјетлост рефлектора и обасјана спортска позорница буду једина свјетла будућности.

7. ОЛИМПИЗАМ КАО ПОЗИТИВНА РЕЛИГИЈА

Олимпијске игре, данас, имају већи утицај него што су га некад имали Јерусалим, Мека и Рим, прије свега захваљујући средствима масовне комуникације.13 Спорт је постао чудна смјеса светог и световног. Тешко је тврдити да је религија, али је још теже негирати, да у њему нема никаквих религиозних елемената.

Када је ријеч о односу олимпизма и религије, Кубертен је, за разлику од многих његових настављача који настоје да прикрију праву природу модерног олимпизма, кристално јасан: ``Прва суштинска карактеристика старог, као и новог олимпизма је да је он религија.`` Полазећи од Контове филозофије, Кубертен настоји да успостави нови духовни систем, који ће одговарати социјално-дарвинистичком и прогресистичком духу капитализма, који ће ``упити`` све друштвене (класне) противрјечности које спутавају развој капитализма и омогућити његову несметану глобалну експанзију. Ради се о стварању ``динамичне религије`` која је, поред ефикасности у успостављању

12 Скемблер, Г. (2007): Спорт и друштво: историја, моћ и култура, Београд: Клио. 13 Група аутора (1996): Занимљиви олимпијски времеплов, Београд: Еуропрес.


400

``социјалног мира`` и увођења ``реда у главама људи`` у стању да превазиђе постојеће (статичне) религије, одбацујући њихово еманципаторско насљеђе, јер није омеђена одређеним начином живота и националним културама, већ проистиче из ``динамичког``, универзалног и тоталитарног духа капиталис-тичког глобализма. Имајући у виду духовна изворишта олимпијске идеје, може се закључити да је олимпизам уобличена и преко олимпијског покрета и олимпијских игара реализована, позитивна религија, која је аналогна позитивној филозофији и која треба у модерном добу да одигра ону улогу, коју је традиционална религија имала у средњем вијеку.14 Олимпизам постаје духован и из њега проистиче сав хуманизам, који пружа коначне одговоре на сва битна питања људске егзистенције. Отуда је ријеч о олимпизму могућа само као његово величање. Истовремено, у њему се брише разлика између религиозне и световне сфере: сам живот постаје служба олимпијским боговима. Модерни олимпизам настоји да буде неприкосновена моћ, у којој се човјек не служи: контемплацијом, медитацијом, изрицањем молитви и клечањем, него попут антике, свакодневним агонистичким активизмом. Живот као непрестана борба између људи, нација и раса за мјесто под сунцем – то је бит олимпијске побожности. У том смислу, спорт је идеализовани облик ``правог`` живота, док су олимпијске игре симболично отјелотворење духовног и дјелатног јединства свијета. Имајући у виду Кубертеново настојање, да елиминише критички рационализам и еманципаторске тековине човјечанства, може се рећи, да се ради, како о својеврсној тоталитарној мисли, тако и о тоталитарном духовном и политичком покрету. Олимпизам постаје својеврсна ``црна рупа`` у којој треба да нестане сваки наговјештај искорака из постојећег свијета.

7.1. Олимпизам и хришћанство Модерни олимпизам није покушај стварања ``новог хришћанства``, за што се залагао Сен Симон, већ новог паганизма: хеленска цивилизација представља (идеализовано и осакаћено) духовно извориште и упориште олимпизма. Кубертен настоји да од олимпизма створи религију, аналогну античком паганизму, која у потпуности интегрише човјека у своју духовну орбиту и уклања могућност да се критичко–мјењалачки односи према постојећем свијету. Олимпијске игре постају највиша религиозна церемонија посвећена стварању и величању култа постојећег свијета, што значи основних принципа на којима се он темељи.

Кубертен је незадовољан хришћанством, јер оно (са својим идејама о човјеку као божјем бићу, о бољем свијету, једнакости, братству...) представља

14 Група аутора (1996): Занимљиви олимпијски времеплов, Београд: Еуропрес.


401

супротност социјално-дарвинистичкој доктрини и прогресистичком духу, носећим стубовима капиталистичког поретка. Што је још важније, хришћанство се показало недовољно ефикасним у спријечавању устанака, пубуна и револуција, које су протресле Европу крајем 18. и током 19. вијека, поготово у овладавању и контролисању све бројнијег, организованијег и политички свјеснијег пролетаријата, који се изборио за право да легалним средствима политичке борбе дође на власт. Отуда потреба за ефикаснијом религијом, која ће одговорити ``новом духу`` времена и која ће постати обједињавајућа духовна снага друштва способна да интегрише раднике у успостављени поредак и обрачуна се са еманципаторским насљеђем грађанског друштва, с критичко–мјењалачком свјешћу и идејом будућности. Кубертен укида божански свод и опредјељује се за природни поредак који одговара прогресистичком и експанзионистичком духу капитализма. Постојећи поредак није реализација божанске воље, нити има божански карактер, већ је резултат дејства (неумних, недуховних, неморалних и неестетских) природних закона, који владају у животињском свијету. ``Теолошки`` и ``метафизички`` свијет, превазиђен је позитивним свијетом.

Паганин Кубертен не крије, да је за њега олимпизам религија која ``надилази`` не само хришћанство, већ и све друге (етничке) религије (које се, по Кубертену, налазе, као религије ``нижих раса``, испод нивоа хришћанства) и да настоји да постигне оно што није пошло за руком Католичкој цркви: да се обрачуна са традиционалним религијама и националним културама и изврши духовну колонизацију свијета. Према Кубертеновој доктрини, олимпијске игре требало је да постану највиши религиозни обред савременог свијета, који ће потиснути у други план традиционалне религиозне празнике. У том смислу, ``свети ритам`` одржавања олимпијских игара, постаје неприкосновени духовни водич човјечанства, према коме се одређују сва друга свјетска збивања: олимпијски календар, преузима улогу хришћанског календара и олимпијске игре постају главни облик у коме се изражава трајање капиталистичког времена. Олимпијске игре блиске су хришћанском васкрсу (ускрсу), с тим што оне не представљају обнављање духовне снаге хришћанства и учвршћивање вјере у Бога, већ поновно рађање животне снаге капитализма и учвршћивање вјере у постојећи свијет: олимпијске игре су капиталистички васкрс. Кубертен одбацује екуменизам, али прихвата хришћански универзализам (из којег слиједи хришћанско мисионарство језуистичког типа) и полазећи од њега, успоставља олимпизам као идеологију капиталистичког (империјалистичког) глобализма.


402

ЛИТЕРАТУРА

Armstrong, Richard, Giulianotti, Gary (1999). Football Cultures and Identities. MacMillan. Бернс, Џ. (2006): Божја рука: Живот Дијега Марадоне, Београд: Порталибрис. Бримсон, Д. (2008): Еврокризија, Нови Сад: Булевар. Вејновић, Д. (2005): Социологија спорта, Бања Лука: Факултет ФВ и спорта. Гифорд, К. (2006): Енциклопедија фудбала, Београд: Алнари. Група аутора (1996): Занимљиви олимпијски времеплов, Београд: Еуропрес. Ковачевић, Б. (2000): Социологија спорта, Бања Лука: Центар за спорт. Коковић, Д. (2005): Социологија спорта, Београд: Спортска академија. Кубурић, З. (2008): Религија, породица и млади, Нови Сад: ЦЕИР. Скемблер, Г. (2007): Спорт и друштво: историја, моћ и култура. Београд: Клио. Фоер, Ф. (2006): Како фудбал објашњава свет, Београд: Моћ књиге. Cashmore, E. (2005). Making sense of sports. Taylor&Francis. Cox, R.H. (2002). Sport psychology: concepts and applications. McGraw Hill. Boris Latinovic, Faculty of political science Banja Luka

RELIGION IN SPORT

Summary

Sport today is multidimensional and extremely complex phenomenon. Besides the competitions themselves, the area of sports includes: social, psychological, economic, political, educational, scientific, medical, physiological, cultural, legal, religious and many other values. In this paper, we devote full impact of the presence of religion in sports. Sport is a social phenomenon, with specific social functions and as such is an expression of certain social needs. Mutual relationship of sports and religion, were the questions for their explanation must take into account the social framework and contemporary trends, dominated by industrialization and urbanization. As a religion – in contempoary society, sport is becoming a subject of interest of people of different profiles. Sport is one of the fundamental social institution, is inseparable from the structure of society and institutions: family, economy, media, politics, education and religion, as well as an integral part of everyday life of people around the world. Sports attracted research attention, as a pattern of behavior, characteristic of the creation of the modern man. An important feature of this approach is an effort to supply the scientific language of the entire Index, which contemporary sociology (and within it, and sociology of sport) "operate". In other words, the sociology of sport this approach combines: research methods, conceptual apparatus, the specific types of issues and points of view. Key words: Sport, religion, social, society, sociology of sport, social function, social needs, social framework, social institution.

rit 14 religija u sportu

Documents